Teleprompter.rs

ĆUTALA BEZ DLAKE NA JEZIKU: Zašto Olja ranije nije progovorila o pritiscima?

Godinama je imala studio, kamere, nacionalnu frekvenciju, jednu od gledanijih emisija i živi program. Zašto Olja Bećković nijednom do sada nije iskoristila te resurse da saopšti njenim gledaocima da joj političari uređuju emisiju?

ĆUTALA BEZ DLAKE NA JEZIKU: Zašto Olja ranije nije progovorila o pritiscima?

Nemojte nas pogrešno shvatiti. Teleprompter.rs je prvi portal koji je pokrenuo pitanje oko toga zašto nema “Utiska nedelje” i ne sumnjamo u Oljine tvrdnje da je “Utisak” zabranjen. Međutim, medijske izjave Olje Bećković su delimično licemerne.

Uzimajući u obzir činjenicu da je u svojim rukama imala jednu od najgledanijih živih emisija u udarnom terminu, zašto Olja Bećković nikada do sada svojim gledaocima nije saopštila da su joj političari uređivali emisiju, ili makar pokušali?

Olja Bećković u medijima nagoveštava da su joj političari, direktno ili indirektno, uređivali emisiju po pitanju gostiju. Prema njenim rečima, najveći krivac za ukidanje “Utiska” je Aleksandar Vučić.

Da budemo korektni, nije Vučić izmislio cenzuru medija. Cenzura se i te kako dešavala i tokom vladavine Demokratske stranke, ali Vučićeva prelazi čak i granice njegovih prethodnika.

Podsetimo da joj je Aleksandar Vučić, glavom i bradom, sedeo u emisiji 26. januara 2014. godine. Zašto mu tada nije postavila sva pitanja koja je imala u vezi sa političkim pritiscima na njenu emisiju?

U toj emisiji je prvo trebalo da gostuje Saša Radulović, ali je to gostovanje misteriozno ukinuto i zamenjeno gostovanjem Aleksandra Vučića.

ĆUTALA BEZ DLAKE NA JEZIKU: Zašto Olja ranije nije progovorila o pritiscima?
FOTO: eIzbori

Interesantno je to što svi novinari, među njima i Olja Bećković, ćute bez dlake na jeziku dok plata leže na račun. Međutim, kada novac prestane da dolazi, onda se otkrivaju sve istine i tada bivaju pravi novinari u borbi za pravdom.

Bili smo u situaciji da pojedini novinari “zvaničnih” medija našoj redakciji šalju teskstove koje su zabranile njihove matične medijske kuće.

Podsetimo da su svi znali da su Miroslav Mišković i Dragan Đilas bili skriveni vlasnici lista “Press”. Kada je Mišković povukao svoj kapital, novinari su otkrili istinu o pravim vlasnicima i list je ugašen. Međutim, dok su lepo živeli od Miškovićeve plate i manično promovisali Demokratsku stranku na gotovo svakoj naslovnoj strani, tada se niko nije bunio.

Slična je situacija i sa Oljom Bećković.

Kao osoba koja je poznata po rešetanju političara u živom programu, čudi da nikada nije govorila o tome kako ti isti ljudi ponekad znaju da uređuju njenu emisiju po pitanju gostiju ili na neki drugi način.

Šta bi bilo da je emisija nastavila sa redovnim emitovanjem? Čisto sumnjamo da bi ovo bila tema njene prve emisije u sezoni 2014/2015.

Reagovanje novinarskih udruženja na ukidanje “Utiska” je takođe delimično, ako ne i u potpunosti, licemerno. Novinari koji sede u tim udruženjima rade u “zvaničnim” medijima. Znamo da “zvanične” medije kontroliše politika. Dakle, umesto da se udruže, a to je i osnovni cilj udruženja, zato i nose takav naziv, svi cenzurisani i autocenzurisani novinari i urednici i kolektivno progovore o tome kakve presije trpe, oni udruženo ćute.

Umesto da udruženim snagama pruže otpor političkim urednicima, novinari preuzimaju saučesničku ulogu u uništavanju društva.

Zašto svaka politička struktura, od Miloševića, preko Demokratske stranke, pa sve do Aleksandra Vučića teži ka tome da kontroliše medije? Oni veoma dobro znaju da njihova vlast opstaje isključivo zbog poslušnosti novinara.

Zamislite Srbiju u kojoj jedna stranka ima vlast, a da je ne podržava nijedan medij. Takavo stanje nije ni realno ni održivo.

Oličenje licemerja je Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije i urednica “Politike”. Da se ne lažemo, poznajemo svi jako dobro uređivačku politiku tog lista. S jedne strane, Smajlovićka brani prava novinara u borbi protiv cenzure, a s druge strane, učestvuje u toj istoj političkoj cenzuri.

Pa bi direktorka tih novina imala platu veću od 7.000 evra na osnovu nekoliko reklama u štampanom izdanju, o čemu ćemo pisati kasnije.

Sve je to divno, bajno i sjajno kada novinari “zvaničnih” medija odluče da progovore o cenzuri. Tada kreću u borbu za bolje društvo. Međutim, dok primaju plate političkih urednika, bolje društvo tada nije prioritet, već bolje meni i mojoj porodici.

To je osnovni problem.

Prava istina u Srbiji ima svoju cenu, ali ta cena nije izražena u dinarima ili evrima i zato nam, u ovom trenutku, istina nije od posebnog značaja.